Olivera Balašević. Đoletova veštica. Žena i majka. Supruga i podrška. Žena koja u svojoj šestoj deceniji života izgleda kao da je tek zgazila u četrdesete. Žena koja očigledno živi san svake druge žene. Iako je mogla da ima blistavu sportsku karijeru, Olivera je ipak odlučila da bude žena iza kulisa.
Ipak, i pored svega toga, Olivera Balašević često dospeva u centar pažnje javnosti, naročito zahvaljujući svom suprugu, koji na svakom svom nastupu i u skoro svakoj svojoj numeri opeva nežnu i neiskvarenu ljubav, koja se svakim danom sve više rasplamsava od davne 1979. godine kada su se upoznali.
Biografija
Žena koja živi svoj san nije oduvek bila ikona savršene supruge i majke kakvu danas poznajemo. Kako sama otkriva, Olivera Balašević je imala teško detinjstvo. Kada je bila mala, njeni roditelji su se razveli, a ona i njen 5 godina stariji brat su ostali da žive sa majkom u Zrenjaninu, u ne tako savršenim materijalnim uslovima.
U sklopu školske akcije, nastavnici su često kupovali učenicima potrebštine, a taj zadatak je uglavnom pripadao njenoj profesorki fizičkog.
Kako je sama Olivera jednom prilikom izjavila, iako je poenta cele priče bila da se ti učenici ne osećaju zapostavljeno i ugroženo u odnosu na decu iz finansijski stabilnijih porodica, kaputi koje su dobijali su bili isti za svu decu, zbog čega su ipak na neki način bili obeleženi.
Kao mala, Olivera Balašević je bila izuzetno žustra i ne toliko poslušna devojčica, sve dok se tokom osnovne škole nije okrenula sportu, preciznije gimnastici. Ono što je želela jeste da se njeno ime jednog dana nađe na naslovnicama i u novinarskim člancima, ali kao individua, zbog čega se i odlučila za ovaj sportski ogranak.
Ubrzo je devojčica čija je đačka knjižica bila prošarana ukorima postala miljenica i đaka i profesora, a njena nastavnica fizičkog joj je jednom prilikom, tokom kupovine, dozvolila i da sama izabere kaput koji će se razlikovati od kaputa druge materijalno ugroženije dece, što joj je otvorilo oči i dosta pomoglo u humanitarnom radu kojim će se baviti u budućnosti.
Olivera Balašević se veoma odlučno usresredila na sport, te već sa 15 godina postaje reprezentativka Jugoslavije u sportskoj gimnastici. Po završetku srednje škole, Olivera Balašević je otišla na studije fizičke kulture u Novom Sadu, gde je upoznala svog panonskog princa iz ulice Jovana Cvijića, Đorđa Balaševića.
Đorđe Balašević i Olivera su se upoznali sasvim slučajno. Naime, jednom prilikom su zajedno gostovali na jednoj novosadskoj televiziji i to Olivera kao sportistkinja i Đorđe kao muzičar. To je jednostavno bila ljubav na prvi pogled, a par je ubrzo uplovio u mirne vode.
Iako se nisu odmah zvanično venčali, jer je sam taj čin bio obična formalnost i parče papira koje njima nije bilo potrebno, Olivera i Đorđe su odlučili da se zvanično venčaju nakon rođenja njihove starije ćerke Jovane. Kako nisu želeli da naprave ”feštu” kakva se svakodnevno viđa, njih dvoje su odlučili da se venčaju u tajnosti i to u četvrtak, u sred radne nedelje – samo oni i obavezni svedoci – kuma Bilja i Đoletov saradnik Borček
. Inače, kako se ne bi pročulo ništa i kako Borček ne bi došao sav uglađen i sa poklonom u rukama, Đorđe mu je rekao da ponese ličnu kartu, jer imaju zakazano snimanje.
Ipak, nakon što su, posle minimalnog kašnjenja, Olivera i Đorđe stigli kod matičara, zatekli su manji krug prijatelja, koji su ipak čuli za ceremoniju i odlučili da obraduju mladence. Kako i sami kažu, to je bilo lepo i prijatno slavlje, koje se nastavilo u njihovoj kući.
Posle izvesnog vremena, Jovana Balašević, koja je inače postala poznata glumica, dobila je i sestru Jelenu, a mama Olivera je odlučila da završi fakultet i nakon diplomiranja se zaposlila kao profesor fizičke kulture u gimnaziji ,,Isidora Sekulić” u Novom Sadu. U međuvremenu je na svet došao i mali Aleksa, a, kada je mlađa ćerka Jelena bila učenik iste gimnazije, Olivera je dobila otkaz, što je Jeleni onemogućilo da ima socijalno osiguranje, i to baš kada je preživljavala teške trenutke posle jedne saobraćajne nesreće i borila se da ne ostane nepokretna.
Iako bi Oliveru Balašević možda čekala blistava sportska karijera, ona je odlučila da bude žena iz senke i ostavi svog muža na tronu. Svoj triko je zamenila uniformom domaćice, supruge, majke i najveće podrške svoje porodice. Ipak, pojavila se kao Juca u filmskom ostvarenju književnog dela ,,Pop Ćira i pop Spira” Stevana Sremca, nakon što je Đorđe Balašević, koji je glumio u istom, odlučio da zatraži njenu pomoć oko odabira Juce, jer su producenti želeli glumicu sa kojom bi Đorđe mogao da ”klikne” i iskreno odglumi scenu. Kada su videli kako Olivera i Đorđe funkcionišu, odlučili su da je najbolja ideja da ta uloga pripadne baš njoj.
Svoje slobodno vreme, kreativnost, ali i finansijsku sigurnost koju joj je pružio suprug je Olivera Balašević odlučila da iskoristi uživajući u humanitarnim organizacijama. Vođena ličnim iskustvom, Olivera Balašević se svakodnevno trudi da manje finansijski stabilnim osobama obezbedi pomoć za barem prva tri meseca od rođenja deteta.
S tim u vezi je organizovala i dobrotvornu akciju nazvanu ,,Novosađančad”, kada je više od 6000 novorođenčadi dobilo kompletnu opremu potrebnu za prva tri meseca života, ali se potrudila i da roditelji te dece ne osećaju da im se pomaže kao socijalnim slučajevima, već da istu pomoć dobiju dostojanstveno.
Olivera Balašević je među svojim poznanicima poznata kao žena britkog jezika, ali i osoba puna ljubavi i topline, koja je naučila i svoju porodicu da bude skladna i složna, te se svi oni, iako su već uveliko krenuli svako svojim putem, drže zajedno i uvek su tu jedni za druge. Sa druge strane, kaže da oni njoj uzvraćaju time što se zbog njih oseća kao da još uvek nije došla ni u srednje godine, kao i da je oni čine tako lepom.
To što je zagazila u šestu deceniju života ne uspeva da pokoleba Oliveru Balašević i učini je starom. Kako ona sama tvrdi, ona jeste baka, ali samo svojoj unuki Simoni, ćerki Oliverine i Đoletove najstarije ćerke Jovane. Inače, Balaševići su mami Jovani i bebi Simoni napravili nesvakidašnji izlazak iz bolnice
. Umesto sumornog prizora u kom preplašeni otac iznosi tek rođenu bebu iz porodilišta, dok se nova mama nesigurno gega pored njih, a članovi porodice koji dolaze da ih obiđu je posmatraju krhku i užasnutu, te gledaju kako da joj pomognu da dođe do prevoza, Simonu i Jovanu je dočekala razdragana družina ispred bolnice, koja je vikala ,,Simona, dođi da se igramo!”, što je zabavilo i druge novopečene mame i osoblje novosadske bolnice.
U njenoj porodici, Olivera Balašević je oduvek zadužena da drži sve članove na okupu i uvek smišlja neke novotarije kako bi ih zabavila i ulepšala povremene sumorne dane. Njene humanitarne akcije su uvek lepo medijski ispraćene, a posećenost svakom prilikom sve veća, te je i sama akcija uspešnija.
Ipak, Olivera Balašević sebe najpre vidi kao ženu iz senke. Kao suprugu velikog pesnika Đorđa Balaševića, kao majku Jovane, Jelene i Alekse i kao baku male Simone, pa tek onda kao bivšu gimnazijsku reprezentativku i tek onda kao velikog humanitarca i ženu vrednu divljenja.
Život je neizvestan, ali jedno je ipak izvesno – da porodica Balašević u svom krugu uvek ima dovoljno ljubavi i topline za svakog i da će Olivera i Đorđe u svojoj ljubavi uvek biti klinci kakvi su bili još davne 1979. godine kada su se upoznali.
